Ukoliko želite da upoznate Beograd i doživite ga na pravi način, ako ste ljubitelj istorije, umetnosti, arhitekture ili samo prolaznik koji voli da posmatra i oslušne brujanje grada, Kosančićev venac je nezaobilazan deo šetnje kroz prostor i vreme. Prostire se od Kalemegdana do Brankovog mosta. Ime je dobio po srpskom srednjovekovnom junaku i učesniku Kosovskog boja, Ivanu Kosančiću, a naziv venac nosi zbog kružnog oblika.

Kosančićev venac je jedan od najstarijih delova Beograda; njegova istorija je duga i bogata i otrkrivajući njene nanose, sloj po sloj, dolazimo do materijalnih ostataka koji sežu duboko u prošlost, sve do daleke antike. Pronađeni arheološki ostaci svedoče o tome da je ovo bio sastavni deo rimskog Singidunuma i da su se na ovom području u antičkom periodu nalazili Jupiterov hram i terme. Različiti tragovi dalje upućuju na srednjovekovno naselje, sve do devetnaestog veka kad je u ovom delu grada izgrađen veliki broj kuća od kojih su neke sačuvane do danas. Najvažnije građevine ove kulturno-istorijske ambijentalne celine su Saborna crkva, Konak knjeginje Ljubice i nekolicina starih kuća.

Od početka 19. veka naselje je nicalo oko Saborne crkve, odakle se postepeno širilo. Saborna crkva značajna je ne samo kao verski objekat, već i jer u njoj počivaju pripadnici dinastije Obrenović i dva velikana koja su neizmerno zadužila srpsku kulturu i prosvetu – Vuk Karadžić i Dositej Obradović. Dositej je u Srbiju doneo krompir i prosvetiteljske ideje, nešto se primilo bolje, nešto slabije i pitanje je šta bi nam danas rekao. Ali, znamo šta je rekao davne 1783. u Pismu Haralampiju: „Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj rod! Večna mu pamet!“ Zato, kada se nađete u porti Saborne crkve, setite se ovih reči i ovog velikog, nesebičnog čoveka.

Konak kneginje Ljubice jedna je od građevina koja u punom svetlu prikazuje sudar istoka i zapada na raskrsnici na kojoj je nikao naš grad. Danas je to muzej čija stalna postavka pruža jedinstvenu priliku da zavirimo u beogradske kuće s početka devetnaestog veka i vidimo srpsko građansko društvo u nastajanju. Tu danas, jedan do drugog, zaustavljeni u vremenu u očuvanim sobama i salonima konaka, različiti stilovi svedoče o minulim vremenima.

Još jedna znamenitost ovog dela našeg grada je i kafana „?“, jedna od najstarijih beogradskih kafana. Sagrađena u balkanskom stilu, svojom autentičnom, boemskom atmosferom privlači podjednako i Beograđane i turiste.

I najzad, tu su kuće. Stari, nemi svedoci, lepi i dostojanstveni, trošni ali žilavi. Malo njih je odolelo zubu vremena, ratovima i bombardovanjima, ali su neke ipak sačuvane do danas. Na našu veliku žalost, pa i na sramotu, najstarija kuća na Kosančićevom vencu nije srušena u bombardovanju ili zemljotresu, nije nestala u požaru. Srušili su je nedavno oni koji treba da brinu o našem gradu. Kuća Vitomira Markovića u broju 18, jedinstven primer balkanske arhitekture, zbrisana je sa lica zemlje, a sa njom i deo naše istorije.

Još nešto čega treba da se setite dok koračate Kosančićevim vencem.