Bioskopi su mi se oduvek činili kao pomalo magična mesta. Prvo, tu je uvek mrak, čak i leti u podne, pa kad iz te podnevne žege i vreve užurbanog, usijanog grada zakoračite u zamračenu salu bioskopa, već ste prekoračili nevidljivu granicu. Jer mraku pripadaju snovi, mašta, nesvesno i intuicija, stvaralački impulsi iz kojih se rađa umetnost, nasuprot dnevnom svetlu koje nas uvek, precizno, neporgešivo i neumintno vraća u sadašnjost, stvarnost onog ovde i sada, lišenog imaginacije. A tamo, sa druge strane, u tami bioskopske sale, svet se pretvara u paletu boja, zvukova i emocija, u paralelni svet kakav ne bismo mogli inače da doživimo. Dok gledamo filmove, živimo hiljadu života i koračamo kroz tuđe snove. I ne, to nije bekstvo, već istraživanje mogućnosti.

Možda baš zato ljudi toliko vole filmove, od samih početaka. Od prve filmske projekcije decembra davne 1895. godine u Parizu. Nepunih šest meseci kasnije, 1896. godine, i Beograd je doživeo svoju prvu premijeru pokretnih slika. U to vreme, kada su internet i globalizacija bili nemogući i neslućeni pojmovi, šest meseci je bilo tek nešto više od treptaja oka. Još jedan trenutak u kom je Beograd bio svet i kada smo koračali rame uz rame sa Evropom, a ne iza nje, bar u tom segmentu građanske kulture. Tog 6. juna 1896. godine, u kafani (a gde bi drugo) „Zlatni krst“ na Terazijama, Beograd je prvi put došao u dodir sa sedmom umetnošću kroz retrospekciju filmova legendarne braće Limijer, istih onih filmova prikazanih u Parizu nepunih šest meseci ranije.

Nakon tri godine, 1899, Beograd dobija svoj prvi bioskop, „Balkan“. Zgrada je podignuta krajem sedamdesetih godina 19. veka i prvobitno se tu nalazio hotel „Bulevar“, a od 1909. do 1911. tu je bila smeštena „Opera na Bulevaru“, po kojoj je i čitav hotel dobio naziv „Opera“. U raskošnoj sali ovog hotela stalni bioskop počinje sa radom 1912. godine, da bi sadašnji naziv „Balkan“ dobio 1928. godine. U bioskopu „Opera“ prikazivani su tada popularni avanturistički i vestern filmovi. Danas vesterna poput nekadašnjih nema, ali ima hibridnih žanrova, ne manje zanimljivih.

Ovo zdanje ima bogatu istoriju. Između ostalog, vezuje se i za Majski prevrat, kada je jedna od zavereničkih grupa upravo odavde krenula da ispiše stranice istorije koje ćemo danas iznova i iznova da tumačimo. Takođe, gosti „Balkana“ bili su mnogi umetnici, poput Jakova Ignjatovića, „Večitog mladoženje“, i Antuna Gustava Matoša, autora čuvene „Utehe kose“.

Nekada su bioskopi bili hramovi popularne kulture gde ćete strpljivo čekati u redu na kartu za čuvene filmske hitove koje bismo sada nazvali blokbasterima, ispred, na zimi, dok ulični prodavci dobacuju „Kikiriki, suncokret, semenke“, mesta gde ćete odvesti devojku i uživati u prvom, najslađem, ukradenom poljupcu ili pak privremena utočišta gde ćete ubiti vreme dok čekate da se desi nešto bitno. Danas su bioskopi mahom u tržnim centrima, da ne kažem šoping molovima, u kojima bespoštedno trošimo, jedemo brzu hranu, pijemo kafe za poneti, u kojima smo konzumenti serijske, masovne i u suštini jeftine robe. Pa i kulture, devalvirane i svedene na puku zabavu.