Kada danas pomislimo na grad, prva asocijacija je sivilo betona i čelika, soliteri sa nizom horizontalno i verikalno poslaganih čaura u kojima ljudi borave jedni kraj drugih, a ne poznajući jedni druge, ili pak pomislimo na blještave reklame, tržne centre mamipare, restorane, kafane i klubove koji nikad ne spavaju jer uvek je negde neki after; pomislimo na pozorišta, bioskope, premijere, koncerte, izložbe… Gradovi su u našim mentalnim predstavama istovremeno sivi i raznobojni, sumorni i živahni; nekada smo u njima usamljeni i izolovani, svako u svom stanu, gluv za ostatak sveta, ili pak u centru zbivanja, okruženi morem nasmejanih ljudi željnih poznanstva i druženja. Predstave o gradu kao takvom su različite, rađaju se u svakom čoveku spontano i u skladu sa njegovim iskustvom, ali imaju zajednički imenitelj.

Mislim da niko grad ne doživljava kao zelen, miran i tih.

Živimo brzo, ophrvani obavezama, dužnostima, rasporedima, sastancima, proračunima; večito žurimo, jurimo kao muve bez glave, kasnimo, nerviramo se i kaskamo za satnicom koju smo sami sebi nametnuli. U toj jurnjavi po sivom ili šarenom gradu, otuđeni od drugih i sebe samih, ne primećujemo da je on i zelen. I ni ne slutimo da smo u tom zelenom kutku, koji nismo ni primetili, možda najbliži sebi i najviše svoji. Mada popularne priče o povratku prirodi u kom savremeni, dobrovoljni izgnanici iz civilizacije gaze bosi po travi, kamenju i zemlji deluju prenaglašeno i pomalo isfolirano, ima tu mnogo istine.

(Stevan Raičković, naš čuveni pesnik, pisao je o ljudima iz gradova koji pate za parčetom neba, zemlje, livade i šume, jer čovek u sivilu i sam postaje siv, otrgnut od prirode.

„Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da
rani iz nevidljive puške
i dugo ste uzalud naprezali oči
da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
kao polomljen luk:
hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
niste ni znali
da vas ramena bole od nevidljivih krovova
da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi.
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
a zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
išli ste polako
i tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
skoro kao da ne idete.
Stali ste
a učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i sada ležite u travi
iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
– vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
i sada iz trave krišom otvarate oči
i čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.)

U srcu našeg grada postoji mesto gde možete da se vratite sebi, jer vraćanje sebi je zapravo dodir sa prirodom iz koje smo davno otrgnuti. Botanička bašta ,,Jevremovac” jedna je od najlepših i najznačajnijih zelenih oaza Beograda, smeštena u samom srcu grada. Ova botanička bašta ima dugu i bogatu istoriju i važno je mesto za ljubitelje prirode, studente, istraživače i sve one koji uživaju u mirnom okruženju. Najstarija je botanička bašta u Srbiji i njeno osnivanje vezano je za jedno od najvećih imena srpske botanike – Josifa Pančića. Od 1995. godine ima status spomenika prirode II kategorije, a 2007. zaštićena je kao spomenik kulture. Ovde možete videti preko 2000 biljnih vrsta, od kojih su neke, verujem one osetljivije, smeštene u stakleniku. I sve to u samom centru grada.

Japanski vrt je zanimljiv i impresivan deo ove baste. Mostić i rečica sa koi šaranima deluju vrlo autentično, podsećaju na prizore iz Japana u kom su mini ribnjaci, bazeni, pa i veći akvarijumi sa koi šaranima nezaobilazni deo i javnih i intimnih prostora.

O Botaničkoj bašti na internetu možete naći više tekstova i svakako ih treba pročitati. Sada, dok je još zima, guglajte. Ipak, moj predlog je da jednog toplog dana, jednog od onih kada Beograd diše teško i nad rastopljenim asfaltom vreo vazduh treperi i drhti, potražite utočište upravo ovde. Nekoliko stepeni hladnije, nekoliko promila vlažnije i nekoliko centimetara bliže sopstvenom biću.