Jedan od bisera Starog grada, sa zanosnim raskošnim šarmom predratnog Beograda, svakako je Umetnčki paviljon ,,Cvijeta Zuzorić“. Ovo zdanje za sve poklonike umetnosti, čuvare tradicije i duha Beograda, predstavlja mnogo više od izložbenog prostora. Za nas to nije samo galerija ili ustanova kulture, već spomenik, hram umetnosti.

Možda takavom utisku doprinose i pričice i anegdote vezane za nastanak Paviljona, kao i to što je sazidan upravo zato da bio dom umetnika, odnosno jednog udruženja čija je misija bila promovisanje umetnosti i kulture. Za osnivanje udruženja, prikupljanje sredstava i izgradnju ovog zdanja bili su zaslužna upravo neka od najvećih imena naše kulturne istorije. Branislavu Nušiću, našem čuvenom komediografu i diplomati, svakako pripada dobar deo zasluga. Naime, on je okupio pisce, pesnike, uticajnu beogradsku gospodu istančanog ukusa, stvaraoce i mecene, i predložio im da se udruže u plemenitom poduhvatu podsticanja i negovanja stvaralaštva. Tako je 1922. nastalo Udruženje prijatelja umetnosti ,,Cvijeta Zuzorić”. Ime je dobilo po nadaleko čuvenoj dubrovačkoj pesnikinji, plemkinji i, po svedočenju savremenika, najlepšoj ženi svog vremena, muzi mnogih talentovanih mladih ljudi.

Rade Drainac, međuratni pesnik čuven ne samo po poeziji već i po humoru, boemskom šarmu, duhovitosti i domišljatosti, došao je na ideju da se novac za izgradnju zdanja prikupi i kroz organizovanje tematskih balova. U organizaciji balova su učestvovali viđeniji ljudi međuratnog perioda, naučnici, umetnici, erudite poput Gvide Tartalje, Tome Rosandića, Jovana Bijelića, Petra Dobrovića, Ignjata Joba, Mihajla Petrova… Priloge su dale mnoge važne javne ličnosti, Đorđe Vajfert, Luka Ćelović, Mihajlo Pupin, kralj Aleksandar Karađorđević…

Svečano otvaranje Paviljona je bilo izuzetno važan kulturni događaj i prisustvovali su mu knez Pavle, knjeginja Olga, patrijarh Dimitrije, članovi vlade, brojni akademici, društvena i kulturna elita dvadesetih godina prošlog veka.

Zgrada umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić pamti i bolje dane. Usled nedostatka brige za naše bogato kulturno nasleđe, danas ovo zdanje izgleda prilično zapušteno. Poslednji put je renovirano pre četiri i po decenije. Rekonstrukcija se najavljuje godinama, ali za sada ništa od nje. Fasada objekta je u veoma lošem stanju, instalacije su dotrajale usled čega je 2021. godine došlo i do požara, krov prokišnjavanja. I dok ima novca za neke nove, čudne i ne baš lepe zgrade i projekte koji niču po centru grada, za Cvijetu i ULUS nema. Umetnici su prinuđeni da se sami snalaze i obezbeđuju sredstva za opstanak i dalje nesmetano funkcionisanje paviljona, sprečavajući propadanje umetničkih dela i čuvajući ih od zaborava.

Zbog čega vam sve ovo pričam? Zbog toga što grad koji nestaje nisu samo zgrade, cigla, kamen, malter. Grad koji nestaje je grad koji je imao osećaj za lepo i važno, grad koji je imao sluha za novo i avangardno, grad koji je imao izgrađen sofisticiran ukus, grad koji je cenio prave vrednosti. Kada danas gledamo zapuštene građevine poput ovog Paviljona, ne gledamo zub vremena, neumitno propadanje materijalnog. Naprotiv. Gledamo sunovrat duha.

Danas je „Cvijeta“ još jedan dragulj grada koji nestaje, koji čeka da mu bude vraćen stari sjaj. Da li će dočekati trenutak da ponovo zablista, zavisi samo od nas. Nadam se da ćemo imati volje, snage, poleta i entuzijazma da ne dozvolimo da tavori, kruni se i nestane, baš kao ni vrednosti koje predstavlja.