Stari zanati lagano izumiru, tiho i neprimetno. Pred gigantima industrije male zanatske radnje su nemoćne, unapred gube bitku u vremenu u kom je porodični nedeljni ručak zamenio odlazak u tržni centar i fast food. Pa ipak, postoje zanatske radnje koje su opstale; retke su i upravo zato dragocene, unikatne i vredne naše pažnje. Baš takva je parfimerija ,,Sava" u Kralja Petra 75. Tu se poslednji parfemdžija u Beogradu, poput nekog drevnog alhemičara, vešto poigrava mirisnim notama, uljima, esencijama i aromama. To je mesto gde kreativnost pobeđuje konzumentarizam, gde veština i istančan ukus stvaraju simfoniju mirisa i praznik za čula. To je sve, samo ne još jedna u nizu prodavnica parfema.

Jeste li ikada razmišljali o dvostrukoj prirodi kranova? Oni nisu samo alati za izgradnju, već i simboli moći i razaranja. Baš ti kranovi nas podsećaju na važnost mudrosti i odgovornosti u upotrebi tehnologije i moći. Hajde da se pobrinemo da koristimo njihovu snagu za izgradnju boljeg sveta, a ne samo za uništavanje i rušenje.

Naš grad je pun raznolikosti, baš kao i ljudi u njemu. Svako od nas je jedinstven i poseban na svoj način. Kao što u prirodi postoji bezbroj boja, oblika i ukusa, tako i među ljudima ima mesta za sve.

Zgrade oko nas su svedoci vremena u kome živimo, ali koliko pažnje im posvećujemo? U Beogradu, mnoge od njih su zarobljene u vrtlogu zaborava i nemara. Dokle god gradimo budućnost, ne smemo da zaboravimo prošlost koja je oblikovala našu sadašnjost. Vreme je da se podigne svest o značaju očuvanja naše arhitektonske baštine.

Beograd je grad kontrasta i možda baš u tome leži njegova lepota. Iz igre svetlosti i senki rađaju se nove uzbudljive priče. Iz sivila kom smo svakodnevno izloženi nekad nas iznenadi bljesak nade. Nada da će ovaj grad ponovo biti veličanstven, svoj i naš, tinja u svetlim tačkama na tamnoj podlozi.

Nadomak Kosančićevog venca, područja najstarijeg kompaktnog naselja u Beogradu, sa Sabornom crkvom, bogatom arhitekturom i zaštićenim spomenicima od izuzetnog kulturno-istorijskog značaja, nalazi se ovo ruglo, oronulo, zaušteno, prljavo. I to naspram šetališta pored Dunava. Ovo je lice koje naš grad pokazuje gostima i turistima i, još važnije, ambijent u kom živimo. Vlast bi uz malo volje i sredstava mogla da uredi ovaj prostor, umesto što nenamenski i stihijski rasipa novac građana. Grad bez plana je grad bez budućnosti.

Beton hala je sagrađena davno, gotovo pre čitav vek i imala je različite namene. Zamisao gradske vlasti posle 2000-te bila je da se uredi kao prostor za promociju kulture i umetnosti. Međutim, kao mnogo šta u ovom gradu, i ova priča dobila je kasnije drugačiji epilog, pa su tu sada ugostiteljski i noćni klubovi. Deo šetališta, prilaz Beton hali, poprilično je oštećen i dok se ne popravi, mnoge štikle će ovde biti slomljene.

Osvrnimo se na nešto što ne možemo da ignorišemo - propadanje zgrada u Savamali. Pogledajte samo nekadašnju sjajnu kompaniju Jugozan. Gde su sada dani slave? Ove zgrade, poput mnogih drugih u okolinii, svedoče o propadanju i zaboravu. Nekadašnji industrijski gigant sada leži u ruševinama, podsećajući nas na važnost očuvanja naše istorije i nasleđa. Dok se grad razvija, ne smemo nikada da zaboravimo temelje na kojima je izgrađen.

Još jedna stara zgrada prepuštena sudbini, zubu vremena, propadanju. Vlast nas neprekidno zasipa krupnim rečima, pominje slavnu prošlost, diči se patriotizmom. Reči su prazne i iza njih ne stoje dela, već ruševine. Ova tužna slika svedoči o njihovom odnosu prema prošlosti, zemlji, gradu, nama.

Jedno od najlepših beogradskih zdanja svakako je zgrada Beogradske zadruge, podignuta 1907. godine. Bila je sedište prve prave srpske banke, prvog osiguravajućeg društva i dom Geološkog zavoda. Ova vlast je spomenik kulture i prepoznatljiv arhitektonski biser Savamale ustupila Beogradu na vodi na čak 30 godina i to potpuno besplatno. Nešto što pripada svima nama. Ako ništa drugo, ova zgrada je bar opstala. Drugi objekti nisu imali tu sreću, zbrisao ih je, porušio preko noći kompletni idiot, mimo zakona i propisa. Bezakonje je postalo manir, ali naš grad se još drži i uzda u nas.

Bombondžija nam zaslađuje svakodnevicu gotovo čitav vek. Stari zanati izumiru, nestaju u pošasti konzumentarizma i teško ćete naći obućara ili sajdžiju. Kupićete nove cipele, a satovi se ne popravljaju, oni su statusni simboli, znak da ste uspeli ako je sat dovoljno skup. Ipak, jedan zanat živi. Nostalgija i mirisi koji vraćaju u detinjstvo. Kad je dan tmuran, siv i gorak, ovde vas vreba Dolce vita. Život je sladak, neponovljiv i neodoljivo lep i šaren, samo ako mu to dopustite.

Mnoštvo dotrajalih i oronulih fasada “ulepšava” naš grad, posebno Stari grad. Nijedna druga opština nema toliko zgrada potpuno zapuštenog izgleda. Rekonstrukcije fasada su izuzetno retke tako da se stiče utisak da odavno gubimo trku sa vremenom. Beograđani su najverovatnije izgubili nadu da će njihov grad u bliskoj budućnosti ponovo ponosno nositi svoje ime i da će biti sačuvana dragocena arhitektonska kulturna baština. Posebno u vremenu kada investitorski urbanizam uništava duh gradskog jezgra. BEOgradu priliči i zaslužuje lepše, prijatnije, nasmejanije lice.

Brankov most, nekad Most bratstva i jedinstva, poslednji je most na Savi pre njenog ušća u Dunav. Ovo ime nosi jer se nalazi u produžetku Brankove ulice, po čuvenom pesniku Branku Radičeviću. Stepenice kod Brankovog nekada su bile kultno mesto i jedno od omiljenih okupljališta mladih. Danas je to poprilično sumoran, zapušten prostor u koji retko ko zalazi. Trebalo bi ga obnoviti, osvežiti, osvetleti i ulepšati.

Nikola Pašić je svakako jedan od naših najznačajnijih političara, istorija ga pamti po mnogo čemu, prvenstveno kao predsednika nekoliko vlada. Takođe, pamti ga i kao osnivača Narodne radikalne stranke. Osim što pamti, istorija ume i da se našali, recimo sa imenima. Tome smo svi bili i i dalje smo svedoci.

Poslednjih godina i decenija slušamo mnogo o efektu staklene bašte, o tome kako naša nebriga polako proždire atmosferu, led sa polova, na koncu i nas same kroz razne oblike karcinoma. Staklena bašta je nekad značila sklonište za biljke, poput one u Botaničkoj bašti o kojoj sam pisao. Danas su gradovi tvrđave od betona, metala i stakla. Ovaj prostor me pomalo podseća na staklenu baštu bez biljaka i života. Našem gradu i ovoj slici nedostaje zelenilo. Ono oplemenjuje. I prostor i dušu. Beograd mora da bude grad u kom možemo da dišemo. Metaforički i bukvalno.

Stari dvor, još jedno velelepno beogradsko zdanje, diči se dugom i bogatom istorijom, zanimljivom arhitekturom, autentičnim i raskošnim salonima dostojnim jedne prestonice. Podigao ga je kralj Milan Obrenović krajem 19. veka, a potom je bio rezidencija kraljeva. Stil, prestiž, klasa. Danas se ovde baškari doktor Aleksandar Šapić. I to je sve što bih rekao. Dopišite sami.

Kada je projektovana i građena, Skupština je zamišljena kao monumentalni objekat koji bi odgovarao značaju i dostojanstvu tela kom je namenjeno. Danas u Skupštini ima svega, osim dostojanstva. Od kletvi i polivanja vodom devedestih, došli smo do toga da ovo zdanje ne pripada narodu, već služi za popularizaciju isključivo jedne političke figure, a unižavanje, omalovažavanje i progon neistomišljenika. Monumentalni spomenik kulture danas se svodi na moralnu kaljugu.

Znamo da se istorija ponavlja i da je učiteljica života. Ali, da li nas je zaista nečemu naučila ili ćemo iznova ponavljati iste greške? Da li je poznajemo dovoljno da bismo izveli zaključke i pouke ili stavove formiramo na osnovu površnog znanja? Internet je pun zabluda, poluistina i netačnih informacija koje ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Nasuprot tome, muzeji, arhivi, biblioteke nude činjenice. Istorijski muzej Srbije na Trgu Nikole Pašića upravo je takvo mesto. U njemu je istorija živa, dokumenti, izvori, fakti postaju govornici, argumenti u dijalogu epoha.

Naš grad je lep, ali bi mogao da bude lepši kad bismo ga malo više voleli, kad bi se nadležni malo više brinuli o njemu, a malo manje za sebe i kad bi njihove izgovore zamenile konkretne aktivnosti. Ovako će oronule, prljave fasade naružene klima uređajima iz kojih kaplje pravo na prolaznike kvariti njegov lik. Ružna slika grada ne mora i ne sme da bude takva.

O hotelu Balkan može da se kaže mnogo, pored toga da tamo služe ukusna rebarca, u šta sam se lično uverio, pa će možda biti tema nekog narednog bloga. Ipak, ono što mi prvo pada na pamet kad pomislim na Balkan su stihovi dva velika muzičara sa ovih prostora. ,,Ovo je ovde Balkan, zemlja iz sna Između moćnih sila dobra i zla Tu svako može biti dušman i brat Svakih pedeset leta izbija rat Ovu su zemlju pravili I ratnici i pesnici, i različiti bogovi”. I to jeste naš Balkan, ni na istoku, ni na zapadu. I opet, i na istoku i na zapadu. Gde god bio, ,,Budi mi silan i dobro mi stoj”.

Novine i uopšte sredstva javnog informisanja, oduvek su imale ključnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja. Njihova misija je bila da blagovremeno, tačno i iznad svega objektivno i nepristrasno obaveste. Članke su pisali elokventni, stručni i duhoviti ljudi, a zatim su ti članci prolazili kroz rešeto lektora i glavnog urednika. Za greške su se pisala izvinjenja i demanti. Danas su novine u Srbiji spale na niske grane, pa su i najveće među njima svedene na tabloid, splačine za one gladne senzacije. Zgrade velikih novinskih kuća liče mi na spomenike sahranjenoj istini. To su nemi svedoci sunovrata.

Nikada ne znamo šta nas čeka u novom danu, da li će doneti brige i sumornu neizvesnost, neku lepu vest i iznenadnu radost ili će biti običan, pomalo dosadan, pomalo udoban kao stare cipele. Ako je sunčan, pogotovo usred zime, to je već dovoljno da bude jedan od onih boljih dana. Samo treba da uživamo u njemu jer sunce u Beogradu nikad nije zubato. Nije još ujelo nikog, ali je popravilo raspoloženje mnogima, čak i kad su u hladu.

Kada danas posmatrate Beograd sa nekog mesta odakle se pruža pogled, primetićete mnoštvo nebodera, čitave blokove solitera pomalo nalik na košnice u kojima vri od ljudi i života. U vreme kada je podignuta, 1939. godine, Palata Albanija je sa svojih 13 spratova bila najviša zgrada u Beogradu, druga po visini u Kraljevini i jedna od najviših u jugoistočnoj Evropi. Ime je dobila po kafani koja se nalazila na ovom mestu. Ovakvi arhitektonski poduhvati su izraz čovekove težnje da osvaja materijalne i duhovne prostore, u širinu, dubinu, visinu.

Česme su nezaobilazni element urbanih pejzaža. Nekad su imale praktičnu funkciju, a sada su to spomenici koji krase gradske trgove i parkove, svedočanstva o prošlosti i turističke atrakcije. Na ovom mestu se nekad nalazila vodovodna kula, a česmu je podigao Miloš Obrenović 1860. godine. Danas je Terazijska česma spomenik kulture. Ovde ćete uvek zateći ponekog turistu koji neponovljiv trenutak u vremenu i prostoru odnosi uhvaćen u selfi.

Naš grad je između ostalog i veliki bilbord, transparent, oglas. Oblepljen plakatima, poziva na koncerte i skupove, govori vam gde možete da nađete stan, naučite francuski, izlijete nokte ili odete na tematsko veče u neki klub, kažete ,,za" ili ,,protiv" nekoj političkoj ideji ili društvenoj pojavi. Pritom ne reklamira nikog osim sebe jer je to grad u kom ima mesta za sve. Samo treba da pronađete svoje. Tamo levo, tik iza vrata ili u centru zbivanja kao zvezda večeri. Na vama je.

Krenuli ste na posao, u kupovinu, kafanu, po decu ili unuke u vrtić ili školu, da se nađete sa prijateljima, vraćate se iz posete rođacima ili prosto samo šetate, rasterećeni ili obuzeti mislima. Ne primećujete uvek grad jer živite. A vidite, i on živi, raste i menja se. Sutra već nije isti kao danas ili juče. I zato, kad zastanete na tren, naročito ako ste na mestu sa kog se pruža pogled, pokušajte da zapamtite ono što vidite. Možda je grad poslednji put baš takav i neće više nikad nigde biti isti, osim u vašem sećanju. Kad sledeći put zastanete na istom mestu, možda će vidik zakloniti nešto što ne treba da bude tu. Imajte to na umu dok šetate. Istorija ovog grada je zbir predstava, skica i slika koje žive u našim uspomenama.

Hotel Moskva je sve samo ne običan hotel, i to ne ni prvenstveno ni isključivo zbog lepote kojom pleni. Ovo mesto je bilo dom umetnika, filozofa, revolucionara, tu su ispevane mnoge pesme, sklopljena prijateljstva, izrečene mudre misli, pa uopšte ne čudi što je upravo ovde začet i čuveni časopis ,,Misao". Tu su ispričane neke drage priče koje se rado prepričavaju i ne zaboravljaju.

Vreme je nezaustavljivo, beskompromisno, neumitno. Vreme i časovnici su intrigirali naučnike i umetnike. Čuveni časovnici Salvadora Dalija se rastapaju i klize. I opominju. Nije bitno koje vreme pokazuje sat na koji bacite pogled u prolazu. Minut do dvanaest je. Jedino vreme nećemo moći da vratimo.

Drveće pamti duže i vernije od nas. U godovima je pohranjena istorija planete koju naseljavamo i koju smo prisvojili. Svako drvo je dragoceno jer neće izrasti neko novo, veće i starije. Ogolelo će olistati. Posečeno neće. Setite se toga kad vidite da u pozadini vaših slika nema drveća koje je nekad bilo tu.

Ovde je umesto drveta posađeno kamenje. Nadam se privremeno. Drveća je sve manje, betona sve više. Zelene oaze kopne. Grad nam lagano tone u sivilo.

Trg republike ima dugu i bogatu istoriju protkanu pričama iz ratova i osvajanja, mračnih, teških i krvoločnih poput svedočanstava o nabijanju na kolac ispred čuvene Stambol-kapije na putu za Carigrad, veselih, tužnih i duhovitih poput najrazličitijih anegdota iz života umetnika koji su dane i noći provodili u kafani „Dardaneli“, strašnih i zloslutnih iz bombardovanja tokom Drugog svetskog rata, poletnih i udarničkih u posleratnom periodu. Teških i turbulentnih tokom devedesetih, ali i inspirativnih i ohrabrujućih. Sve do danas, kada, dugujući mnogo ovom gradu, narodu i budućim generacijama, treba da ispričamo neke nove priče, verujem lepše, bolje i sa srećnijim krajem.

Decembar u Beogradu je uvek živ i dinamičan, iznenadi nas i obraduje nizom kulturnih dešavanja koja se ne smeju propustiti. Istovremeno, tu su i klasici, u starom ili novom ruhu, dobro poznati i dragi. Drame Dušana Kovačevića su svevremene i aktuelne u različitim istorijskim kontekstima, i to ne samo zbog svoje umetničke vrednosti, već i zato što su svi represivni diktatorski režimi slični i, nažalost, naša večita sadašnjost. Ovog decembra u Narodnom pozorištu Balkanski špijun i Urnebesna tragedija iznova će osvojiti publiku.

Bajlonijeva pijaca je naša pijaca sa dušom. Šarena i puna svežih domaćih proizvoda, nudi sve što vam treba da ugostite prijatelje ili se hrabro otisnete u kulinarski eksperiment. Starograđani neće dopustiti da se ovaj živopisni kutak pun mirisa, začina i boja zalije betonom, posivi i nestane.

Trg republike, baš kao i naš grad, pamti neke bolje dane. Nevešto je popločan, pa popravljan i prepravljan da drži vodu dok majstori odu. Kada šetate ili vozite, nemoguće je ne primetiti i zaobići ove čuvene isprevrtane kocke, sada već ulegle, oštećene i zrele za novu popravku.

Beograd je uvek pun cveća. Obradujte nekog dragog i radujte se sa njim. ,,Ko ume da se raduje, ima čemu da se raduje. Radost je privilegija onih koji skromno misle o sebi, a lepo o životu.” Dušan Radović

Naš divni voljeni grad ponekad podseća na Pepeljugu čiju lepotu skriva nemar. Ali lepota je i dalje tu. Grad osluškuje i čeka, čeka nekog da mu umije lice, čeka da ponovo zablista.

Trg republike je teško predstaviti, a izbeći opšta mesta koja podsećaju na turističke vodiče. Sve je rečeno, već pomalo izanđalo i izlizano od upotrebe. Zato je najbolje da prošetate, posebno ako je vedar i sunčan dan, zastanete, iskusite i ispričate neku svoju priču.

Kuća u broju 34 u čuvenoj Skadarliji nekada je bila dom velikog pesnika i boema Đure Jakšića, a danas znamenitost našeg grada gde se održavaju književne večeri i kulturne manifestscije. Ispred nje, u bronzi, Đura Jakšić kao da je seo da se odmori i predahne.

Spomenik knezu Mihailu na Trgu republike, rad italijanskog vajara Enrika Pacija, spomenik je kulture od izuzetnog značaja. Istorija i naša epska tradicija, uz vladare i junake, pamte i njihove konje, Bukefalda Aleksandra Makedonskog, Šarca Marka Kraljevića, Jabučila vojvode Momčila... Konja kneza Mihaila epska tradicija možda nije ovekovečila u pesmama, ali je to svako učinila urbana kultura. ,,Kod Konja" je mesto gde se ljudi sastaju, gde su začeta prisna prijateljstva i velike ljubavi. Najzad, ovde su proslavljene mnoge Nove godine i održani veliki antiratni i antirežimski protesti i koncerti devedestih, odavde se orilo ,,Mir, mir, brate, mir".

Narodno pozorište, hram umetnosti i jedna od najznačajnih beogradskih institucija kulture. Od osnivanja davne 1868. godine ovde su izvedene nebrojene kultne predstave, veličanstvene opere, graciozni baleti. Pozorište je ugostilo trupe iz celog sveta i priredilo beogradskoj publici nezaboravne glamurozne večeri. Raznovrstan repertoar vas dovodi u dilemu šta odabrati. A zapravo dileme nema, za šta god da se opredelite, nećete pogrešiti.

Fakultet likovnih umetnosti iznedrio je brojne stvaraoce koji su decenijama oblikovali umetnički ukus jednog grada i artikulisali njegove vibracije kroz likovni izraz. Istovremeno, kultni klub Akademija godinama je bio dom alternativne muzičke scene, talentovanih mladih ljudi i urbane kulture koja je ušla u legendu.

Na Studentskom trgu, najstarijem beogradskom trgu, na nekoliko fakulteta sada stasava naša mladost. Željna znanja, puna entuzijazma, nestrpljiva da kroči u budućnost i sagradi svet bolji od ovog koji nasleđuje.

Zgrada Aero kluba, projekat pilota i arhitekte Vojina Simeonovića, stara je gotovo čitav vek i 2007. je proglašena za spomenik kulture. Ne samo da je i danas prefinjena i elegantna, već nas i opominje na vreme kada su građevine ukrašavali vajari i slikari, zvučna imena poput Petra Palavičinija, Vase Pomorišca, Koste Hakmana. Za građevine koje danas niču vezuju se jedino zvučna imena bliska svetu kriminala. Od kulture, umetnosti, lepote i elegancije ni traga.

Knez Mihailova ulica, nekada centralni deo rimskog Singidunuma, danas pešačka zona i zakonom zaštićena ambijentalna celina sa nizom građevina mahom iz 19. veka. Nezaobilazan je segment turističke ponude našeg grada, ali i omiljeno mesto naših sugrađana. Nažalost, uprkos tome što je višestruko važan deo gradskog jezgra, pločnik je mestimično oštećen i otežava kretanje pešaka, a nadležni se ne prihvataju rekonstrukcije.

Konak kneginje Ljubice jedna je od građevina koja u punom svetlu prikazuje sudar istoka i zapada na raskrsnici na kojoj je nikao naš grad. Stalna muzejska postavka jedinstvena je prilika da zavirimo u beogradske kuće s početka devetnaestog veka i vidimo, jedan do drugog, turski orijent i nemački bidermajer. Nažalost, možemo da vidimo i zgradu koja se krovom naslanja na Konak, koja ne pripada ovde i čiju izgradnju vlast nije smela da dozvoli.

Vekovima, otkad naša istorija pamti, bilo je onih koji su plodove mukotrpnog rada delili sa svojim gradom, zemljom, narodom, čovečanstvom. Mnogi su, čak i kad nisu bili obrazovani, umeli da prepoznaju značaj obrazovanja i kuture. Kad zastanete pored neke zadužbine, shvatite da više nije tako. Znanje se ne ceni; ne deli se, već otima.

,,Sedim pod kišobranom. Kiša pada. Mislim: kako je lepo imati kišobran baš tada kad kiša pada." Duško Radović Kišobrani u Kralja Petra, veseli i lepi i kad nema kiše. ,,Beograde, dobro jutro!"

Mural u Rajićevoj iz 1984. prikazuje mladog zamišljenog čoveka, pogleda uprtog u vodopad boja, u potrazi za inspiracijom. Ovo je jedan od simbola našeg grada, Beograda koji razume i voli umetnost, kulturu, kreativno i lepo. Beograda koji je inspiracija.

Uskočka ulica, ušuškana između Knez Mihailove i Cara Lazara, nije uvek to bila. Nastala je davne 1871. godine na mestu gde se do tada nalazila bašta kneza Aleksandra Karađorđevića. Danas se tu nalazi hrpa materijala kog mesecima nakon prekida nelegalnih radova niko ne sklanja, a građani moraju da preskaču.

,,Gledajte u budućnost". Tamo je naš grad ponovo slobodan, veličanstven i svoj.

Ulični prodavci knjiga nekad kriju prave bisere, dragocenosti, raritete. Najzanimlljivije je što nikad ne znate šta ćete pronaći, pa šetnja postaje avantura.

,,Živimo zajedno" - reciklirajmo i podržimo udruženje osoba sa posebnim potrebama.

Moj lepi beli grade, više nisi beo. Čini mi se nekad, ustaću i neću ti prepoznati lice.

Po čitavom Beogradu niču neke nove, pomalo rogobatne, pomalo neukusne zgrade. Njihovi temelji ukopani su u arheološke ostatke. Pod njima tavori naše nasleđe.

Jedna od najstarijih kafana u Beogradu, dom boema i umetnika, stecište živopisnih ljudi i sudbina. Simboličnog naziva, kao da pita ,,Quo Vadis, moj Beograde?"

Hrišćansko učenje kaže da je crkva božja kuća. Za nekog je ovo mesto upravo to, za nekog je kulturno-istorijsko dobro, spomenik, za nekog lokacija iz spomenara EX YU rokrenrola. Za buntovnike tačka sa koje su kretali mnogi protesti. Za sve nas, Beograđane, segment identiteta. Na ovaj ili onaj način.

Filozofski fakultet i Plato, mesto gde su se rađale revolucije, menjao poredak i truli sistemi. Beograd je ovde uspevao da se izbori za sebe i kaže NE.

Studentski park. Predah od šetnje kroz grad i vekove koji su ga isklesali.

Čuvena beogradska kaldrma sa naročitim šarmom minulih epoha. Dašak istorije i sporog orijenta u brzom i živom srcu grada.

Stara kapija u Višnjićevoj ulici. Damari užurbanog grada sa jedne strane vrata, sa druge šapat prošlosti i tajne senovitog dvorišta.