Kada putujete, bilo da je reč o nekoj egzotčnoj destinaciji, evropskom gradu, kratkom predahu za vidend, letovanju sa porodicom, naučnom skupu, seminaru, pa čak i renoviranju stana ili običnom krečenju, nametne se pitanje Gde odsesti? Tada pretražujete domaće i strane sajtove, čitate iskustva drugih putnika, gledate slike, brojite zvezdice, užasavate se pojedinim recenzijama, upoređujete, dvoumite se, istražujete i računate ili prosto odoberete najbližu pristojnu lokaciju koja odgovara vašim potrebama. Izbor hotela je takav ako ga shvatite kao prenoćište, mesto na kom ćete, umorni od puta, priuštiti sebi nekoliko sati okrepljujućeg sna bez snova i zaboravićete ga već dok izlazite sa doručka i neupadljivim, bezizražajnim predvorjem idete ka taksiju. Takvi su mnogi hoteli. Pa, hotel Moskva je sve samo ne to.
Već dok mu prilazite, opčini vas svojom arhitekturom, šarmom i elegancijom. Svetao i graciozan, možda je najlepša građevina na Terazijama. Njegov prefinjen izgled ne narušava ništa pompezno, napadno i preterano, a opet je prepoznatljiv i magnetski privlačan, baš kao što najkvalitetija, najelegantnija i najskuplja odeća ne vrišti jarkim bojama iz izloga, već pleni sofisticiranošću. I još tu, dok joj prilazite, zaljubićete se u Moskvu.
Ipak, fasada je često samo ljuštura, baš kao što lepota nije ono prvo i najvažnije zbog čega se nepovratno i beznadežno zaljubljujemo u nekog. Iza ovih zidova tinja duša, duša kosmopolitskog Beograda, sjanog i veličanstvenog. Ovo zdanje je od svog osnivanja 1908. godine ugostilo najveća svetska imena iz oblasti nauke, umetnosti, kulture, politike. Tu su odsedali Lav Trocki, Albert Ajnštajn i Mileva Marić, Maksim Gorki, Rebeka Vest, Mahatma Gandi, Indira Gandi, Ričard Nikson, Alfred Hičkok, Roman Polanski, Bernardo Bertoluči, Miloš Forman, Džek Nikolson, Bred Pit, Mila Jovović, Robert De Niro, Kirk Daglas, Majkl Daglas, Lučano Pavaroti…
Istovremeno, ovo je bio i dom onih koji su širinom duha, slobodom misli i nesputanošću vidika menjali ovaj grad i, boreći se protiv palanačkog mentaliteta, nekad ekscentrični i skandalozni, oblikovali fizionomiju velegrada i evropsku prestonicu kulture. Naravno, to su bili umetnici, pre svega pisci. Baš tu, među stolovima Moskve, u veseloj, nekad i raskalašnoj atmosferi, rađale su se velike misli, čuveni stihovi, nezaboravne anegdote. I kao što su kafana ,,Dardaneli” i Skadarlija nosile titulu boemskih oaza u Beogradu koji je umeo da bude i malograđanski, tako je Moskva između dva rata bila utočište kreativnog, poletnog, slobodoumnog Beograda. To je još bilo vreme kada su ukus i stil oblikovali oni kojima takva uloga pripada: Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Sibe Miličić, Rade Drainac, Tin Ujević… Rade Drainac, talentovan, razbarušen i pomalo raspojasan, bez dlake na jeziku, u Moskvi je izgovorio čuveno ,,Ne uznemiravaj stoko, ovde se misli duboko”. Veliki Sima Pandurović čije prevode Šekspira još čitamo, posle 1. svetskog rata pao je u nemilost i osuđen je na gubitak građanske časti. Kada su ga pitali kako mu je bez građanske časti, odgovorio je: ,,Bez časti i nekako, bez cigara nikako”.
Ova i slične anegdote svedoče o snazi, istrajnosti i slobodi tih velikana naše istorije književnosti i istorije uopšte. Oni su nam ostavili u amanet da i sami budemo upravo takvi, slobodni, dosledni i hrabri. I zato, kad vas put nanese ovde i sednete u baštu Moskve, setite se njih i popijte nešto za njihovu dušu. Valja se.