Jedan od velikih ljudi poteklih sa ovog tla, borac za demokratsko društvo, protivnik svakog oblika represije i tiranije i iznad svega talentovan i plodan pisac, Borislav Pekić, stvorio je živopisnu i bogatu galeriju likova iz koje se po neobičnosti izdvaja Arsenije Njegovan, posednik. Naime, ovaj Pekićev junak gaji naročitu ljubav prema kućama predratnog Beograda, poznaje ih do najsitnijeg detalja, do poslednje cigle, crepa ili kamena utkanih u njihova graciozna tela i duboko pati kada ih vidi izmenjene ili oronule. Svaka od njegovih kuća nosi pažljivo odabrano ime, ima svoj istorijat, prepoznatljiv stil, osobenosti, karakter. I dušu.

I zaista, upravo su takve kuće starog Beograda, Beograda koji je vekovima rastao, menjao se, širio na sve četiri strane sveta, proždirući oranice, livade, močvare i šume, postajući sve prostraniji i moderniji; od centra ka periferiji, stare građevine davno prohujalih epoha smenjuju socijalistički blokovi zgrada od betona i čelika, sve do sveopšte kakofonije novogradnje na obodima grada. A one, te stare dostojanstvene lepotice, šepure se u centralnim gradskim četvrtima, ponosne na svoje poreklo i rodoslov. Nažalost, umesto da ove kuće, poslednje odjeke prošlosti, ono najstarije i najvrednije što čini jezgro svakog grada, nadležni obnavljaju i čuvaju od propadanja, oni ruše.

Nedavno su na Starom gradu srušene dve izuzetno stare kuće. Najstarija kuća na Kosančićevom vencu, kuća Vitomira Markovića, jedinstven primer balkanske arhitekture, zbrisana je sa lica zemlje, a sa njom i deo naše istorije. Kuća u Gospodar Jevremovoj 28, deo ambijentalne celine Dositejev licej, kulturno-istorijski spomenik pod zaštitom države, takođe je srušena. Uprkos razumu, logici, osećaju za lepo i za vredno koji su nalagali da ova kuća bude rekonstruisana, obnovljena i sačuvana, pretvorena je u gomilu šuta koji je negde bačen sa sve pronađenim arheološkim ostacima. Na njenom mestu uzdiže se sedmospratnica koja se ne uklapa u ambijent, odudara i štrči.

Jedna od kuća koje su nepokolobljivo odolevale kroz smutna vremena, ratove, razaranja i bombardovanja nalazi se u Dušanovoj ulici broj 10. Ona pamti poslednja tri veka i najstarija je zgrada u Beogradu. Kuća je zajedno sa još identičnih šest zdanja sagrađena u vreme austrijske rekonstrukcije Beograda u razdoblju od 1724. do 1727. godine, prema Regulacionom planu beogradske varoši pukovnika Nikole Doksata de Moreza u nekadašnjoj Dugoj ulici. Prvi vlasnik ovih sedam kuća bio je Elijas Flajšman, savetnik u opštinskom veću, pa mnogi kuću u današnjem broju 10 nazivaju „Flajšmanova kuća“. Po povratku Turaka 1740. ovih sedam kuća iz austrijskog doba ostalo je sačuvano, ali su brojne istorijske neprilike koje su od tada zadesile grad dovele do toga da je do danas opstala samo ova. Kuća je sagrađena u baroknom stilu sa lučnim svodovima i sastoji se od podruma, prizemlja i sprata. Prizemlje je izgrađeno od kamena i opeke, a na strani prema ulici nalazi se glavni ulaz. Tokom 19. veka dograđen je i sprat sa potkrovljem u kome je bilo smešteno četiri stana.

Tokom proteklih vekova promenila je niz vlasnika, prostor u prizemlju korišćen je u raličite svrhe, pa su tu bili smešteni zanatska radnja, pekara, tekstilna radionica, picerija. Danas je kuća u Cara Dušana spomenik kulture pod zaštitom grada i države. Uprkos tome, u prilično je oronulom stanju. Takođe, nalazi se na mestu gde se planira izgradnja na hiljade kvadrata stambenog i poslovnog prostora. Zato je opravdan strah da ova stara dama, koja je nastanjivala mnoge države a da se nije makla sa mesta i preživela sve neprilike koje su zadesile njen rodni grad, možda neće uspeti da odoli ovoj poslednjoj opasnosti, urbanističkom udaru na prestonicu kom danas svi svedočimo.