Kada danas posmatrate Beograd sa nekog mesta odakle se pruža pogled, primetićete mnoštvo zgrada koje streme u visinu, nebodere i čitave blokove solitera pomalo nalik na košnice u kojima vri od ljudi i života. Beograd raste i širi se, nezaustavljivo, pomalo stihijski i divlje, proždirući livade i oranice po obodima. Još ponegde u Zemunu, na Voždovcu, Zvezdari, Paliluli, čekajući investiture sa volšebno dobijenim dozvolama za gradnju, odolevaju prizemne kuće i jednospratnice među kojima se, poput divova, šepure nove visoke zgrade, pomalo nezainteresovane za svet nad kojim štrče.

Nekada su i jezgro grada činile uglavnom prizemne kuće ili jednospratnice. U svojoj težnji da osvaja i pomera granice, čovek je oduvek nastojao da stvori nešto novo, jedinstveno, prvo. Tako je i sa neboderima. Nastajali su i zbog potrebe za stambeno-poslovnim prostorom, ali i kao demonstracija moći, uspeha, progresa. U vreme kada je podignuta, 1939. godine, Palata Albanija je sa svojih 13 spratova bila najviša zgrada u Beogradu, druga po visini u Kraljevini i jedna od najviših u jugoistočnoj Evropi. Zamišljena kao monumentalna građevina, sa prvobitnom fasadom od zelenog kamena, dominirala je prostorom. Čak i sada, kada sa Terazija pogledate ka Knez Mihailovoj, vidićete je kako se uzdiže, dostojanstvena i pomalo gorda, kao svaka palata.

Ono što mnoge zanima, pa je bilo i česta tema novinskih članaka, naročito poslednjih godina i verovatno zbog nesrećnih istorijskih okolnosti, jeste ime. Otkud Albanija u srcu Beograda? Ova građevina je dobila ime po kafani koja se nalazila na ovom mestu. O tome kako je kafana dobila ime postoji niz priča i anegdota, od toga da je taj naziv nastao u spomen prelaska vojske preko Albanije, do toga kako je gostioničar potpisivao pristigle račune. Ni za jednu od tih priča ne postoji verodostojno potkrepljenje u činjenicama, čak ih one opovrgavaju. Ono što pouzdano znamo i što je neupitno, jeste da je ovo bila omiljena kafana Beograđana.

Baš kao danas, i tada su najbolje kafane bile neugledne. Ono što su posetioci ove kafane rekli o njoj upravo potvrđuje ovu tezu. Jedan od najčuvenijih gostiju, Branislav Nušić, bez dlake na jeziku i sasvim u svom maniru, ostavio je ovo svedočansvo: ,,Počev od terazijskog čvora, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg, nastaje niz kafana, od kojih su mnoge već ranije izumrle. Jedino, na vrhu te ulice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda vekovima, kafana „Albanija“, ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije, a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika”.

Nušiću se te davne 1929. godine činilo da će ova kafana sa rasparenim inventarom i raskaljanim podom, ali ukusnim ćevapčićima i specifičnom atmosferom, zauvek biti tu, baš kao i gostima koji su na dan rušenja, 17. oktobra 1936. godine, odbijali da poveruju da će već nekoliko minuta kasnije, dok vatrogasci budu skidali prozore, ona polako postajati istorija, već su se gostili i naručivali nove i nove ture.

Tri godine kasnije, svečano je otvorena zgrada koju gledamo i danas, bilo dok šetamo, bilo na razglednicama ili fotografijama na Instagramu. Tokom Drugog svetskog rata je bombardovana jer su njene podzemne etaže pretvorene u protivavionsko sklonište za visoke nemačke funkcionere. Nemački funkcioneri nisu preživeli bombardovanje, ali betonska konstrukcija zgrade jeste. Ova zgrada je sagrađena da traje, spomenik je jedne države koje već odavno nema, spomenik je kulture, ali i spomenik čovekove težnje da osvaja materijalne i duhovne prostore, u širinu, dubinu i visinu.