Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) bila je jedna od najprestižnijih naučnih institucija u Srbiji. Osnovana je 19. novembra 1841. godine u Beogradu. To je zvaničan dan osnivanja i ujedno datum koji se proslavlja kao dan SANU, da bi zakonski bila ustanovljena 1886. zakonom koji je obnarodovao kralj Milan Obrenović. Prvobitno je nosila naziv Kraljevsko srpska akademija, tokom godina je menjala nazive, ali je ostajala centralno mesto za promociju i unapređenje nauke, umetnosti i kulture u Srbiji. Ili je bar tako bilo.
Okupljala je vrhunske naučnike, umetnike i stručnjake iz različitih oblasti, uključujući prirodne, tehničke, društvene i humanističke nauke, kao i umetnost. Njeni članovi dali su izuzetne doprinose istraživanju i razvoju u svojim oblastima, neretko kao stručnjaci na međunarodnom nivou. SANU je bila centar intelektualne razmene ideja i saradnje među naučnicima i umetnicima. Kroz organizovanje konferencija, predavanja, izložbi i drugih kulturnih događaja, promovisala je dijalog i razmenu znanja kako unutar akademske zajednice, tako i sa širom javnošću.
Takođe, SANU je imala važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta i kulturnog nasleđa Srbije. Kroz svoje projekte istraživanja, publikacije i kulturne aktivnosti, podržavala je očuvanje i promociju srpske kulture, jezika i tradicije.
Iznad svega, SANU je bila simbol akademske izvrsnosti, kulturnog liderstva i neprikosnoveni autoritet. Iznad svega, bila je samostalna, svoja, izvan dnevnopolitičkih zbivanja. Nezavisna. Slobodna. Nepotkupljiva. Neustrašiva, jer u znanju je moć.
Nažalost, stiče se utisak da ni ova prestižna institucija nije odolela sveopštoj devalvaciji. Njena uloga je umanjena; SANU je skrajnuta, marginalizovana, a oni koji ne slede poželjni, preporučeni narativ izloženi su progonu, blaćenju, pa i satanizaciji. Neki su se utišali i primirili, neki izolovali, neki ustuknuli.
Srećom, postoje akademici koji uprkos pritiscima, neprijatnostima i ucenama ne odustaju od istine; naprotiv, kritički i bez dlake na jeziku analiziraju društvenu stvarnost, ne dozvoljavajući da se učenost, znanje, pravednost povuku pred strahom ili interesom.
Ostaje nada da će hrabrost i žudnja za istinom nadvladati strah. Najveći umovi, naučnici, umetnici, filozofi ne prezaju ni od čega. Bili su i ostali nepotkupljivi, neustrašivi i svoji. Sve dok postoje takvi izuzetni pojedinci, postojaće i nada da ćemo ozdraviti i ponovo biti mi. Dok je njih, nauka i umetnost imaju šansu da ponovo progovore snagom koja može da pomeri planine. Da ponovo budu autoriteti jer to duguju i sebi i nama koji nismo odustali.