Skadarlija je jedna od najstarijih beogradskih ulica, nezaobilazna u turističkim vodičima koji preporučuju znamenitosti grada koje neizostavno treba posetiti, kao i u preporukama za noćni život iz rubrika ,,Kuda večeras?“ i sličnim. Danas je čuvena kao boemska četvrt Beograda u kojoj zabavu, gastronomska zadovoljstva i utočište pronalaze svi oni sa prefinjenim ukusom, istančanim čulima, smislom za lepo; poštovaoci istorije i umetnosti, ljubitelji dobrog zalogaja, boemskog šarma, svetski putnici koji u svojim lutanjima i istraživanjima podjednako tragaju za hranom i za dušu i telo. Nadaleko je poznata po kafanama, od kojih su najstarije „Dva jelena“ i „Tri šešira“ iz druge polovine 19. veka, a među poznatijima su i „Ima dana“, „Šešir moj“, „Mali Vrabac“…

Nastala pre više od dva veka, najpre je nosila ime Šićan-mala, po svojm prvim stanovnicima Romima, narodu koji ima razvijen osećaj za umetnost, muziku i ritam i koji je iznedrio brojne virtuoze i muzičke legende. A gde je muzika, specifična atmosfera koja objedinjuje setu i žal, ali i nadu i radost života, tu su i oni koji tragaju za smislom i inspiracijom, umetnici i boemi, obični a veliki ljudi – pesnici, pisci, slikari, glumci.

Pre Skadarlije je stecište umetnika bila nadaleko čuvena kafana „Dardaneli“; u njoj su napisani mnogi čuveni stihovi koji su našli mesto u našoj istoriji književnosti; u njoj je u besanim noćima stvarao veliki Vladislav Petković Dis, kog je krititika oštro osudila nazvavši njegovu muzu pijanom bludnicom. Međutim, vreme je demantovalo kritiku, a uzdiglo Disa, baš kao i druga slavna imena koja su se nakon rušenja ove kafane na prelazu vekova preselila u Skadarliju, mesto gde su se osećali kao kod kuće, gde su mogli da stvaraju i druže se, gde su nalazili inspiraciju i ona njih. U njene kafane su tokom godina rado navraćali Đura Jakšić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Antun Gustav Matoš, Brana Cvetković, Bora Stanković, Tin Ujević, Rade Drainac, Gustav Krklec, Vela Nigrinova, Žanka Stokić…

Skadarlija je bila poprilično neugledna ulica sa nizom prizemnih kuća, nimalo velelepnih, ali je svaka od njih imala svoju priču i stanare ili posetioce koji su ušli u legendu. Svaka je bila kuća sa dušom, jedna od onih koje sam pominjao u prethodnim tekstovima. Jedna od njih i kuća Đure Jakšića, čuvenog romantičarskog pesnika i, što ljudima često promiče, pripovedača koji je imao razvijen osećaj za socijalnu pravdu, pa je već zagazio u realizam u svojim kritikama društva i njegovih zala i nepravdi. I danas je ova kuća u broju 34 jedna od znamenitosti Skadarlije i našeg grada, mesto na kom se održavaju pesničke i književne večeri i kulturne manifestacije. Još jedan veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj, napisao je pesmu „Svetli grobovi“ koja istoriju duha i kulturnog uzdizanja naroda posmatra kao kontinuitet u kom generacije nastavljaju dela i misiju prethodnih generacija i u kom su vodilje, putokazi, modeli i inspiracija veliki umovi, svetli grobovi koje istorija i potomci pamte. Ova pesma je napisana u čast Đure Jakšića, upravo takvog čoveka. Zato je njegova kuća i danas kuća pesništva, kreativnosti, talenta i bunta, jer pesništvo je uvek pobuna protiv konvencija, stereotipa, malograđanštine. Pobuna protiv društva koje ne razume, ne oseća i ne ceni. Ova kuća i Skadarlija su važne ne samo zbog svoje duge istorije, već i kao simboli prkosa, nepristajanja, borbe, Beograda koji odbija da postane nešto drugo.